Čovek koji zna šta mediji neće da kažu o vojnim tehnologijama
Mike Mihajlovic P. Eng.
Kako da vas oslovljavamo - Mike ili Mihajlo? Da li vam ime govori nešto o vašem identitetu između dva sveta?
Možete me oslovljavati sa Mihajlo. Mike je u stvari nadimak koji mi je dao moj prvi poslodavac, Škot po nacionalnosti, jer nije mogao da pravilno izgovori naša slova "h" i "j" tako da je bilo bolje da ne "lomi jezik" i tako je to ostalo do sada. Moja službena dokumentacija je sa mojim pravim imenom.
Mnogi vas znaju kao svetski priznatog analitičara vojnih tehnologija, ali malo ko zna vašu srpsku priču. Ko ste bili pre odlaska u Kanadu?
Standardna srpska priča – odrastao sam u Zrenjaninu, odslužio i odužio „dug prema otadžbini“, završio fakultete. Posao u tada renomiranim firmama bilo je gotovo nemoguće dobiti bez političkih ili „plemenskih“ veza, pa se radilo ono što se moralo.
Još tokom školovanja razmišljao sam o odlasku u inostranstvo, ali ostala je ona vezanost za domovinu i nada da će jednog dana biti bolje, pa sam ipak ostao.
A onda su došle devedesete i sve je krenulo nizbrdo. Posmatrao sam kako se sve otuđuje, kako oni „od zlog oca i gore matere“ profitiraju, a nama ostalima ostaju tek mrvice.
Kulminacija je bila 1999. godine, kada sam demobilisan. Tada sam shvatio da je sve jedna velika laž – i od strane vlasti i od strane opozicije. Pukao mi je film od „demokratije“ i večitog čekanja da bude bolje, pa sam odlučio da preuzmem stvar u svoje ruke i sam sebi stvorim to „bolje“.
Šta vas je kao mladog čoveka privuklo svetu vojnih tehnologija? Da li je to bila ljubav prema tehnici ili nešto drugo?
Ono što pamtim od detinjstva je ta neka ljubav za vojnu tehnologiju i istoriju i to sam uvek voleo, iako mi nije uvek bilo glavno zanimanje.
Dok sam bio u srednjoj školi, konkurisao sam za Vojnu akademiju u Zagrebu i Rajlovcu. Prošao sam sve testove sa najvećim ocenama, ali ono što mi je onemogućilo da uđem je moja dioptrija, koja je bila viša od dozvoljene i to za samo 1.
Ono što mislim da je isto doprinelo je da je postojao takozvani nacionalni ključ, da se određeni procenti svih nacija i nacionalnosti primaju. Moji preci su uvek služili kralju i otadžbini, slavili slave, tako da je i to možda imalo uticaja po političkoj osnovi.
Iako nisam mogao da budem redovan oficir, postao sam rezervni.
Prošli ste put od Jugoslovenske do Kanadske vojske. Kako biste objasnili čitaocima razlike u pristupu i kulturi između ova dva vojna sistema?
Ono što bih prvo želeo da naglasim je da je moja želja da pristupim kanadskoj vojsci bila da vidim kako je u stvari biti deo toga, kako funkcioniše i da li je u pozadini svega stvarni kvalitet zapadnog vojnog sistema ili nešto drugo.
Poredeći sa JNA i Vojskom Jugoslavije, velika je razlika. Kanadska vojska je profesionalna i ima dve glavne komponente, a to su regularna vojska (regular forces) i rezerva (primary reserve).
Pošto sam radio projekte vezane za vojsku, predložili su mi da apliciram, ako želim, za jednu od te dve komponente. Vojna profesija nije popularna u Kanadi. Plate u odnosu na civilne profesije su manje. Nudili su mi 40.000 dolara bonus da pristupim regularnoj vojsci pored osnovne plate, ali sam kao civil imao znatno veću. Zbog toga sam pristupio rezervi.
U Kanadi se konkuriše direktno u pojedine jedinice. Sve je bazirano na britanskoj tradiciji. U Torontu ima nekoliko takvih jedinica. Imena su prilično „engleska“, kao što su The Governor General's Horse Guards, The Queen's Own Rifles of Canada, 48 Highlanders.
Pošto me tehnika interesuje, pristupio sam vojno-tehničkoj jedinici u branši Electrical and Mechanical Engineers ili skraćeno EME. Odmah sam stupio kao oficir.
Da, značajno su naprednije
Delimično, ali ne u svim segmentima
Ne, to je više marketing nego realnost
Nemam dovoljno informacija
Kanadska vojska bazira funkcionisanje na podoficirima. Svaka jedinica ima veliki broj podoficira.
U mom bataljonu, od oko 200 ljudi, bilo je najmanje 40 sa činom narednika i većim. Podoficiri su zaduženi za vojsku i za to da se naredbe izvršavaju.
Profesionalni vojnici se veoma razlikuju od onih koji su u vojsci jer to moraju po zakonu. Ja bih uvek radije imao nekoliko dobrih narednika u svojoj jedinici nego nekoliko pukovnika.
Sa druge strane, morate razumeti da je na zapadu sve ipak veliki marketing. To važi i za vojsku, a pogotovo za tehniku.
Da ne dužim – nije sve onako kako se misli, niti je superiornost zapada toliko velika.
Daću vam primer u vezi tenka Leopard-2. Kako poznajem taj tenk veoma dobro, mogu pouzdano reći da on ima velikih mana koje obična publika ne vidi i ne razume. Rat u Ukrajini je to pokazao, a ja sam to znao mnogo ranije.
Odluka o odlasku u Kanadu - da li je bila planirana ili je život tako hteo? Šta je bilo presudno?
Ono što je prepunilo čašu bio je rat 1999. Bilo je teško, ali se moralo zbog odbrane zemlje. Tada sam još verovao da je iznad svega ona ljubav prema domovini koja se nama Srbima prenosi po rođenju. Moji preci su učesnici svih srpskih ratova od 1912. Više od polovine onih koji su pošli u rat 1912. se nije vratilo.
Kada se sve završilo, okačio sam uniformu i doneo odluku da odem. Nije bilo važno gde, samo da odem, jer više nije bilo nade da se išta može promeniti. Promena vlasti samo je ubrzala tu odluku, jer su došli još gori.
Moja porodica i ja smo odlučili da odemo. Konkurisali smo za Kanadu i Australiju. Kanada je prihvatila pre Australije, dobili smo vize i tako sam otišao iz Srbije.
Više raduje – koristiće civilnom društvu
Više zabrinjava – može biti zloupotrebljen
Podjednako i jedno i drugo
Nemam mišljenje
Kako je bilo graditi karijeru u novoj zemlji, posebno u tako specifičnoj oblasti?
U Kanadi se trebalo dokazati i sve početi iz početka, ali ono što mi je Kanada pružila bila je mogućnost da radim i živim od svog rada. Počeo sam od dizajna lakih oklopnih vozila, preko velikih rudarskih projekata, do privatnog konsaltinga. Dokazao sam se na poslovima, stekao sve potrebne profesionalne licence za inženjerski rad vrlo brzo, i dalje je sve išlo svojim uzlaznim tokom.
Kanada ima svojih mana, i to velikih, ali za razliku od tadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pruža ogromne mogućnosti onima koji žele da „podmetnu leđa“. Lopovluka i korupcije ima i ovde, i to do najviših nivoa, ali ipak ostaje i nešto za obične radne ljude – za razliku od Srbije, gde oni što dođu na vlast prvo „ugrade“ sebe i svoje, a narodu ne ostane ništa osim da gleda glupe TV kanale.
U Kanadi, ako pojedinac želi da radi, posla ima i nije sramota raditi bilo šta pošteno kako bi se omogućio normalan život porodici. Nije mi pisalo na čelu ko sam i šta sam, tako da je u početku bilo teško, ali se postepeno napredovalo.
Danas ste poznati kroz Black Mountain Analysis. Možete li našim čitaocima objasniti šta to znači i čime se bavite?
Imam svoju privatnu konsultantsku firmu i radim kao savetnik, tehnički konsultant i inženjer za klijente poput vladinih ministarstava i drugih konsultantskih firmi. Black Mountain Analysis je u stvari moj hobi koji radim iz zadovoljstva, jer me problematika o kojoj pišem veoma interesuje. Objavio sam nekoliko knjiga na engleskom jeziku u kojima diskutujem vojnu tematiku.
Često sam gost na BBC i Al Jazeera, gde govorim o trenutnim političkim i vojnim zbivanjima. Dajem i intervjue blogerima iz Amerike i Rusije, tako da ih ima i na YouTube.
Što se tiče pisanja, najviše pišem o protivvazdušnoj odbrani i raketnim sistemima, ali su u planu i projekti vezani za Prvi svetski rat i velike bitke koje je vodila Srpska vojska. Ovih dana završio sam rukopis o bici na Ceru, a sada sledi rad na finom podešavanju i ilustracijama.
Cer je samo prva knjiga – Mačkov Kamen, Gučevo i Drina slede. Biće tu i Kolubara, Kajmakčalan.
Tehnika za sada je još uvek pod ljudskom kontrolom, ali radi se na potpuno nezavisnim sistemima koji donose odluke za sebe. Tih stvari se treba bojati, pogotovo ako završni dodir imaju lunatici koji su na vlasti.
Ono što bih želeo da vaši čitaoci znaju je da Kanada nije stvarno na tom nivou interesovanja za vojno-tehničke probleme kao što su na primer Amerikanci. To je u neku ruku i dobro jer nema konflikta interesa.
Kako objašnjavate složene vojne tehnologije običnim ljudima? Šta je tajna dobre komunikacije o tehničkim temama?
Vojna tehnologija je kompleksna i često nije razumljiva ljudima koji nemaju iskustva u tim stvarima. Moj pristup je da kroz pisanje objasnim suštinu na jednostavnom i pristupačnom jeziku, kako bi je razumeo i neko ko nije iz struke.
Ono što sam primetio, a što mi predstavlja veliko zadovoljstvo, jeste da imam sličan pristup kao legendarni profesor Momčilo Milinović. Profesora izuzetno poštujem i, da vam pravo kažem, bilo bi mi veliko zadovoljstvo kada bih učestvovao sa njim u nekom od intervjua.
Sa 18.600 pratilaca na društvenim mrežama, postali ste svojevrsna javna ličnost. Kako pristupate toj odgovornosti?
Moj glavni cilj nije imati veliki broj pratilaca, nego pružiti informacije koje su pouzdane i zasnovane na činjenicama. Ima tu i neke naklonosti koja se ne može izbeći, ali ono čemu težim jeste da budem realan i objektivan. To je danas u medijima retko.
Pogledajte samo šta rade renomirane novine ili TV kuće – to je dno dna. Zbog toga sam i prestao da pratim te vesti. Kada dajem intervju za BBC, govorim činjenice bez dlake na jeziku. Neko vreme sam bio i „sklonjen“, jer sam jednog od TV prezentera poklopio činjenicama, pa me nisu zvali određeni period. BBC na arapskom je bolji, jer dozvoljavaju da kažem svoje mišljenje.
Pošto je to simultani prevod sa engleskog na arapski, moguće je da se ponekad izgubi nešto u prevodu, ali barem postoji mogućnost da se kaže ono što je važno.
Apsolutno stojim iza svega što napišem ili kažem u intervjuima.
Retko ko uspeva da kombinuje inženjerstvo, vojno iskustvo i pisanje. Kako ste razvili tu kombinaciju veština?
Radeći puno raznih stvari, često nevezanih jedna za drugu, ima svojih prednosti. Inženjerstvo i vojna tehnika idu zajedno – gotovo uvek su tehnologije vezane za vojsku i najrazvijenije. To je vrh vrhova.
Za pisanje su potrebne godine da se razvije smisao, a ima tu i malo talenta. Puno čitam, pogotovo materijale vezane za tehniku i istoriju, i to se vremenom toliko spojilo kod mene da je postalo prirodan deo mene. Vojno iskustvo mi je dalo nešto što se ne može steći samo čitanjem. Danas imate mnogo analitičara i pisaca koji nikada nisu nosili uniformu. Sve se može naučiti vremenom, ali vojni deo je nešto što se mora proživeti da bi se stvarno poznavalo.
Šta biste preporučili mladim ljudima koji žele da prošire svoje horizonte van svoje osnovne struke?Za sve je potrebna volja. Uvek je potrebno napraviti prvi korak ili prvih nekoliko koraka, koji su i najteži. Bitno je biti uporan. Ko sme, taj i može.
Kako vam vojno iskustvo pomaže u civilnom radu? Da li postoje veštine koje se prenose?Vojska me je naučila disciplini. Za bilo kakav ozbiljan rad, potrebno je prvo planirati – i to ne samo jednu varijantu, već što više – a onda disciplinovano slediti plan. Prepreka će uvek biti, ali nikada ne treba odustajati.
Kako vidite uticaj vojnih tehnologija na naš svakodnevni život? Da li treba da se bojimo ili radujemo?
Vojna tehnika napreduje takvom merom da je to do sada neviđeno. Ono što se vidi javno ili prikazuje, najčešće i nije najnovije – to je tehnika stara nekoliko godina, a često i više. Ono što je u razvoju, iako daleko od očiju javnosti, mnogo je naprednije.
Što se tiče samog uticaja, treba se bojati, ali i radovati u neku ruku, jer će to jednog dana ipak biti dostupno i širokim krugovima. Tehnika je za sada još uvek pod ljudskom kontrolom, ali radi se na potpuno nezavisnim sistemima koji sami donose odluke. Tih stvari se treba bojati, naročito ako završni dodir imaju lunatici koji su na vlasti.
Koja je najvažnija lekcija koju ste naučili tokom svoje karijere?
Raditi i verovati pogrešnim ljudima – to su lekcije koje su skupe, ali dragocene. Izvući pouke iz grešaka i ne ponoviti ih spada u najvažnije lekcije.
Kako se opuštate nakon intenzivnog dana analiziranja najsavremenijih vojnih sistema? Šta vam donosi mir?
Mene rad na vojnim temama opušta od svakodnevnih problema. Tu bih dodao još i dobru knjigu, vezanu za istoriju, šetanje psa…
Da li vam nedostaje Srbija? Kako održavate vezu sa domovinom?
Srbija kao zemlja mi nedostaje. Ljudi takođe. Kako godine prolaze, sve više se ta moja Srbija menja. Vidim da su sada sve neki trendovi da se kopiraju ili kloniraju stvari sa zapada. Počelo je.
