Arhitekta koja pomera granice održivosti i inkluzije
Ivana Kildsgaard
U prijatnoj atmosferi, razgovaramo sa Ivanom, direktorkom održivog razvoja u prestižnoj švedskoj arhitektonskoj firmi Tengbom. Njena priča je inspirativna - od Beograda do Stokholma, od arhitekte do borca za inkluziju i održivost. Kroz neformalan razgovor, otkrivamo različite slojeve njene životne priče.
Kako si, Ivana?
Odlično! Prvi znaci proleća su ozarili Stokholm.
Za naše čitaoce, ko je Ivana danas?
Ivana je danas mama, arhitekta i borac za ljudska prava manjina.
Odrastanje u porodici arhitekata mora da je bilo posebno iskustvo?
Zaista posebno. Cela naša porodica - roditelji, sestra i ja - svi smo arhitekte, ali svako u svojoj oblasti. To je uvek davalo jedinstvenu dinamiku u našem domu. Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su za pokušaje da dohvatim ivicu velikog stola, gde su mama i tata do kasno u noć radili pod toplim svetlom lampe. Razgovori o arhitekturi i građevinarstvu oduvek su me fascinirali, a posebno sam ponosna što sam odrasla u naselju koje je tata projektovao. Čak i danas kada idem u posetu volim da pregledam stare knjige i časopise o arhitekturi.
Odlazak u Švedsku na studije i prvi posao?
Arhitektura i gradnja u skladu s okruženjem i životnom sredinom oduvek su me fascinirali, još od srednje škole. Nakon nekoliko godina rada u struci u Beogradu, shvatila sam da će mi biti teško da ostvarim svoj san o održivoj arhitekturi. Švedska je bila logičan izbor, s obzirom na njenu dugogodišnju posvećenost očuvanju životne sredine i socijalnoj ravnopravnosti.
U Švedskoj ambasadi u Beogradu saznala sam za magistarske studije i mogućnost prijave za stipendiju Švedskog instituta. Primljena sam na program Ekološkog inženjeringa i održive infrastrukture, što je bila odlična nadogradnja na moje obrazovanje kao inženjera arhitekture.
Nakon završetka studija, dugo sam tražila posao kao arhitekta. U to vreme, nezaposlenost među stranim arhitektima bila je visoka, pa sam se okrenula primenjenoj nauci. To je bio veliki izazov, jer nas fakultet ne priprema za javne prezentacije, pisanje naučnih radova i izveštaja. Zato sam veoma zahvalna zbog tih 8,5 godina koje sam provela u IVL – Švedskom ekološkom institutu, ne samo zbog znanja i veština koje sam stekla, već i zbog međunarodne mreže stručnjaka s kojima sam imala priliku da radim, a koji svojim projektima direktno doprinose poboljšanju životne sredine.
Tokom prve godine master studija bili ste na dodeli Nobelove nagrade. Kakav je to bio osećaj?
Nestvaran! Nisam mogla ni da sanjam da ću imati prilike da prisustvujem dodeli Nobelove nagrade. Zahvaljujući tome što sam bila stipendistkinja Švedskog instituta, dobila sam priliku, sa još par stipendista, da budem u Koncertnoj sali gde kralj Švedske dodeljuje nagradu, ali ne i na večeri u Gradskoj kući, gde prisustvuje skoro 1000 zvanica. Te 2004. godine, Nobelova nagrada za mir, koja se inače dodeljuje u Oslu, dodeljena je Wangari Maathai „za njen doprinos održivom razvoju, demokratiji i miru“.
Tengbom nije samo arhitektonska firma – to je institucija koja je od 1906. godine zaslužna za mnoge objekte širom Švedske koji su danas pod kulturnom zaštitom države. Ona ima dugu istoriju rada sa održivom arhitekturom. Upoznaj nas sa Tengbom, kao i sa tvojom pozicijom unutar same firme.
Tengbom je najstarija arhitektonska firma u Skandinaviji. Širom Švedske postoje objekti koji su pod zaštitom države i na čijoj restauraciji smo angažovani. Najodrživiji objekti su oni koji se ne ruše, već dugoročno održavaju, što je dobro ne samo sa ekološkog gledišta, već i sa kulturno-istorijskog. Dugo sam pratila firmu i rad svojih prethodnika, tako da mi je bila velika čast kada sam dobila ponudu za posao.
U arhivi firme sam našla prvi takozvani „ekološki dosije“ iz 1990-ih, u kojem su bile sačuvane ekološke ambicije i politike velikih građevinskih firmi za koje je Tengbom u to vreme radio projekte. Zelena gradnja u arhitekturi i građevinarstvu, kakvu danas poznajemo, ima jasne korene u Švedskoj. Veoma je zanimljivo pratiti razvoj tema i ambicija zelene gradnje tokom poslednjih nekoliko decenija – od sastava i kvaliteta građevinskih materijala do energetske efikasnosti i uticaja materijala i gradnje na klimatske promene. Društvena pitanja su još uvek u razvoju, mada su u osnovi upravo ono čime se arhitekte bave – stvaranjem društveno održive životne sredine.
Tokom poslednjih 6,5 godina imala sam različite uloge u firmi. Pored funkcije direktorke za održivi razvoj, bila sam i direktorka za kvalitet, kao i rukovodilac sektora za upravljanje projektima tokom pandemije. Od prošle jeseni ponovo sam potpuno posvećena održivom razvoju, što mi omogućava da radim na svim nivoima – od pojedinačnih projekata do strateških pitanja, razvoja alata i novih poslovnih mogućnosti, kao i angažovanja u različitim istraživačkim projektima.
U Tengbomu radi preko 350 arhitekata i inženjera koji su angažovani na projektima – od urbanističkih, preko projektovanja poslovnih i stambenih objekata, škola, industrijskih postrojenja, do pejzažne arhitekture i enterijera. Imamo i poseban odeljak za restauraciju kulturno-istorijskih objekata, kao i za projektovanje profesionalnih kuhinja. Ta širina znači da moram dobro da poznajem sve sektore posla, što moj posao čini i izazovnim i veoma zanimljivim.
Istovremeno vodiš inicijativu 100. Reci nam nešto o tome. Da li misliš da postoji prostor za takvu inicijativu u Jugoistočnoj Evropi?
100 Grupa je osnovana zahvaljujući kolegama iz LINK-a, gde su enterijeristi tražili pomoć u radu sa izborom održivih proizvoda u enterijerima. LINK je arhitektonska firma u kojoj sam takođe radila kao šef održivosti, pre Tengboma. U severnim zemljama ljudi provode 85–90% vremena u zatvorenom prostoru, a nedostaju jasni kriterijumi za rad sa održivim enterijerima. U saradnji sa jednim kolegom iz švedske konsultantske firme WSP organizovali smo seminar 2015. godine, gde su svih 100 mesta bila popunjena. Zahvaljujući velikom interesovanju kolega iz branše, vrlo brzo smo osnovali nevladinu organizaciju (uobičajen oblik organizovanja raznih inicijativa u Švedskoj), i danas imamo 70 kompanija iz celog lanca vrednosti industrije koje su članice. Bavimo se razvojem digitalnih standarda i sistema, kao i podržavanjem članica u razvoju ekološki i klimatski prihvatljivih proizvoda i usluga, kao i tranziciji ka cirkularnoj ekonomiji. Mislim da je ključ uspeha u Švedskoj način poslovanja – kao samoorganizovana nevladina organizacija, u kojoj postoje veoma jasna pravila ponašanja i poslovanja.
Posebno me je dotakla tvoja izjava da 'zgrada mora biti voljena' u jednom od tvojih prethodnih intervijua. Možeš li nam to malo približiti?
Arhitektura je umetnost – deo kulturnog nasleđa
Kao što umetnost budi emocije kod posmatrača, tako i arhitektura utiče na prolaznike i korisnike prostora koji stvaramo. Postoji jasna veza između kvalitetne arhitekture i „ljubavi“ koju ljudi osećaju prema nekoj zgradi. Kada je građevina voljena, ona se pažljivije održava, njen životni vek se produžava, a vremenom može postati i deo kulturnog nasleđa.
Nasuprot tome, objekti bez identiteta – „bezlični“ i zanemareni – često brzo gube na vrednosti i bivaju prepušteni zaboravu. To često vodi njihovom rušenju.
Sa stanovišta održivosti, najodrživija zgrada je ona koja već postoji – pod uslovom da se dobro održava i koristi što duže. Rušenje postojećih objekata kako bi se na istom mestu izgradili novi predstavlja rasipanje resursa i energije.
Zato postoji jasna i neposredna povezanost između dobre arhitekture i održivosti.
Tvoj život je sve samo ne običan. Uvek je bio pun izazova, kako poslovno, tako i privatno. Naravno, ko te zna, zna da si beskompromisni borac. Udata si i majka dvoje predivne dece. Vi ste pravi kosmopoliti – suprug ti je iz Danske, a živite u Švedskoj. Kakve su kulturološke razlike, kako u odnosu među vama, tako i u odgajanju dece?
Borba za održivu arhitekturu i očuvanje nasleđa
Zalaganje za inkluziju i prava osoba sa retkim bolestima
Balansiranje karijere, majčinstva i ličnog razvoja
Liderstvo u međunarodnim i multidisciplinarnim timovima
To je zanimljivo pitanje. Možda jednog dana zaista napišem knjigu o tome. 😊
Svaki brak je jedinstvena zajednica. Iako smo oboje građani Evrope, između nas postoji niz razlika koje s vremenom, sloj po sloj, izlaze na površinu. Upravo te razlike čine naš život bogatijim i zanimljivijim.
Kao i u svim odnosima, ljubav, tolerancija i strpljenje su temelj uspešnog braka.
Oduvek smo verovali da su naše razlike zapravo najveće bogatstvo koje možemo preneti deci – od jezika koje govorimo do običaja i praznika koje slavimo. Trudimo se da negujemo i poštujemo srpske, danske i švedske tradicije. Ne uspevamo uvek sve, ali se trudimo koliko možemo.
Za porodičnim stolom često razgovaramo na četiri jezika – koji se, ponekad, mešaju i u istoj rečenici. Lingvistima bi verovatno bilo veoma zanimljivo da nas proučavaju.
Vaš stariji sin ima retku bolest – aniridiju. Bez iznenađenja za one koji te poznaju, ti si uzela aktivno učešće u borbi da društvo prihvati retke bolesti i da se one tretiraju na odgovarajući način. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Moj sin je rođen sa genetskom mutacijom koja prevashodno ima uticaj na njegove oči i vid. Zove se aniridija. Kad je rođen, aniridija nije bila registrovana kao retka bolest u Švedskoj, tako da je zdravstvo veoma malo znalo o njoj. Srećom, živimo u demokratskoj zemlji sa ustanovljenim pravilima i procesima oko registracije retkih bolesti, kao i uređenim sistemom za pomoć ljudima sa retkim bolestima i njihovim bližnjima. Zahvaljujući jednoj osobi koja je već bila angažovana u širenju informacija o aniridiji u Švedskoj, lako sam se i ja priključila, tako da smo 2012. registrovali aniridiju kao retku bolest i aktivno počeli da se angažujemo u širenju informacija o njoj. Od 2014. sam vođa udruženja aniridičara Švedske i član upravnog odbora Evropske Aniridija Federacije.
S obzirom na to da je u početku bilo malo medicinskih istraživanja o aniridiji, moja lična misija je da podržim inicijaciju novih projekata u svojstvu predstavnice udruženja pacijenata – takozvani „patient-driven research“. Trenutno sam deo projekta RESTORE Vision – najvećeg ikada projekta iz oblasti oftalmologije za retke bolesti, sa budžetom od 8 miliona evra. Cilj je istraživanje novih tretmana za sedam retkih očnih oboljenja, među kojima je i aniridija. S velikim iščekivanjem i nestrpljenjem pratim projekat.
Inkluzija je reč koju svi mi u regionu često čujemo. Kako ona izgleda u Švedskoj?
Švedska ima dugu tradiciju rada na jednakosti i inkluziji ljudi s različitim potrebama, poreklima i stavovima – kroz takozvani normativno-kritički pristup zajednici. Tolerancija i inkluzija su vrednosti koje se deci prenose još od najranijeg uzrasta, u okviru školskog sistema.
Deca sa različitim psihofizičkim potrebama pohađaju iste škole kao i ostala deca. Po zakonu, nastava mora biti prilagođena individualnim potrebama učenika, a nastavnici se, ukoliko je potrebno, dodatno obučavaju za rad sa decom sa specifičnim potrebama. Za decu sa višestrukim izazovima ili intelektualnim poteškoćama postoje posebne škole.
U oblasti arhitekture i građevinarstva, zakoni jasno definišu pristupačnost i obaveznu prilagođenost fizičke sredine osobama sa invaliditetom. Najčešće se to odnosi na osobe koje koriste kolica, kao i na one sa oštećenim vidom ili sluhom. U poslednjim decenijama sve se više pažnje posvećuje i potrebama osoba sa neuropsihijatrijskim poremećajima, te se i prostorno okruženje sve više prilagođava i tim izazovima.
Ipak, ljudska priroda je slična svuda. Uprkos razvijenim sistemima, i dalje postoje brojni izazovi – deca u školama su ponekad izložena vršnjačkom nasilju, a odrasli na radnom mestu mogu doživeti omalovažavanj i diskriminacijue.
Zato su edukacija i podizanje svesti o pojedinacnim invaliditetima kao i izazovima inkluzije često najbolji i najefikasniji put ka istinskoj jednakosti.
Tvoj dan traje minimum 27 sati, kako pronalaziš vreme za sebe?
Iskreno, veoma teško. 😊
Ali s vremenom sam shvatila koliko je važno ne podleći rutini i ustaljenim normama. Oduvek volim sport i boravak u prirodi i naučila sam da, ako želim da budem dobra majka i da istinski podržim svoju porodicu, moram prvo brinuti o svom zdravlju i balansu.
Dok su deca bila mala, to je bilo znatno teže. Ali kako rastu, tako i ja ponovo pronalazim prostor da se vratim stvarima koje me ispunjavaju. Verujem da je ključno izvući maksimum iz svake situacije – uživati u malim stvarima kao da su velike. Ponekad to znači jednostavno kombinovati dve stvari – na primer, ići biciklom na posao: korisno i za telo i za glavu. To su ti mali trikovi za svakodnevni oporavak i energiju.
Zahvalni smo što si našla vremena za naše čitaoce. Tokom razgovora smo otvorili toliko tema da smo shvatili da treba da pokrijemo barem još 3–4 teme zasebno, i iskreno se nadamo da ćeš imati vremena za nas.
