Gradimo Mostove:
Od Srbije do Svazilenda
Linkedin
Iako delimo isto prezime, odmah da napomenemo da nismo u srodstvu - mada to i nije neobično kada je reč o prezimenu Jovanović. Ono što nas je privuklo Ani je njena izuzetna priča - žena koja gradi mostove u Svazilandu. Ali bilo bi pogrešno reći da je to jedino što je određuje.
Po obrazovanju sam inženjerka zaštite životne sredine, a po zanimanju... pa, najtačnije bi bilo reći borac za bolje sutra.
Svoj put, ne mogu ga nazvati karijerom, jer karijera podrazumeva nešto sasvim drugo, započela sam u ranim dvadesetim godinama, kada sam prvi put poželela da se posvetim humanitarnom radu. Kao volonterka Evropskog Volonterskog Servisa, otišla sam na godinu dana u Sloveniju, gde sam radila u romskom naselju u Ljubljani. Moj zadatak bio je da pomažem deci i ženama, uglavnom izbeglicama iz bivše SFRJ, na programima integracije i opisemnjavanja. Organizovala sam aktivnosti za kvalitetno provođenje slobodnog vremena i pomagala im u čitanju i pisanju kako bi unapredili svoj život.
U tom periodu, kao veoma mlada, otkrila sam u sebi ljubav prema radu s marginalizovanim grupama, i tu je sve počelo.
Po završetku volonterskog perioda vratila sam se u Beograd i osnovala omladinsku organizaciju OSMEH. U to vreme, kancelarije za mlade tek su počele da se otvaraju u Srbiji, a mi smo pokrenuli priču koja je postala sastavni deo mog života narednih osam godina. Rad s mladima u Srbiji u tom periodu "buđenja" države bio je izazovan – s jedne strane, želela sam da ih osnažim da izađu iz okvira predrasuda u kojima smo kao društvo bili zaglavljeni, dok sam se s druge strane suočavala s političkim pritiscima. Održati nezavisnost u tom procesu bilo je izuzetno teško, jer omladinska politika u tom obliku bila je novina u Srbiji, te je bilo potrebno mnogo energije i strpljenja da se stvari postave na noge.
OSMEH se bavio projektima neformalnog obrazovanja, međunarodnim razmenama mladih i promocijom volonterizma. Na lokalnom nivou, organizovali smo ekološke i sportske akcije uz pomoć volontera iz evropskih zemalja i trudili se da aktiviramo mlade u zajednici. Među najznačajnijim projektima koje smo pokrenuli bili su ekološki festival "Zeleni prozor" i građanska inicijativa "Ulice za bicikliste". Aktivno smo radili na Erasmus programu (tada "Mladi u akciji") i tokom osam godina kroz njega omogućili učešće više od 2.500 mladih iz Srbije. U jednom trenutku, OSMEH je postao najaktivnija organizacija u zemlji po broju organizovanih međunarodnih omladinskih treninga.
Paralelno sa radom u organizaciji, sve više me je zanimao trenerski posao. Kroz godine, radila sam kao trener za više od 20 organizacija civilnog društva u Evropi. To me je odvelo u Italiju, gde sam provodila najveći deo vremena, sarađujući sa malim organizacijama iz ruralnih krajeva i pomažući im da se razviju i osnaže. Kao konsultantkinja, radila sam na projektima ruralnog razvoja, dok sam istovremeno studirala i specijalizovala se za projektni menadžment i programe smanjenja siromaštva.
Taj period bio je ključan za moj profesionalni i lični razvoj. Stvorila sam mrežu ljudi s kojima i danas sarađujem na projektima ozbiljnijeg i profesionalnijeg karaktera. Kada pogledam unazad, vidim put ispunjen izazovima, učenjem i istrajnošću – koji iako nije bio lak, ne bih ga ni za šta menjala.
Nakon inspirativnih godina u omladinskom radu u Srbiji, odlučila sam da pokušam nešto novo i pronašla posao u Maleziji, tačnije u Kuala Lumpuru. Ljudi me često pitaju kako sam uspela da nađem posao tamo, a moj jedini iskren odgovor je - ne znam. Osetila sam potrebu za promenom, želela da proširim svoj profesionalni i privatni put izvan Evrope, i u nekoliko klikova naišla na oglas za poziciju koja mi se činila zanimljivom. Pre nego što sam shvatila šta se dešava, bila sam u avionu za Kuala Lumpur.
Projekat za koji sam aplicirala tek je trebalo da se formira, pa sam prvih nekoliko meseci radila kao volonterka. Bez jasnog plana i očekivanja, moj "go with the flow" pristup pomogao mi je da se snađem u novoj sredini. Postojala je mogućnost da dok ne počne moj projekat na nekoliko meseci odem u Kambodžu, pa sam u narednom periodu u Pnom Penu predavala engleski budističkim monasima i nezbrinutoj deci. Kambodža je ostavila neizbrisiv trag u mom životu, upoznala sam Kmere, jedan od najdivnijih, najljubaznijih, ali i najnesrećnijih naroda na svetu. Njihova snaga i energija, kao i neverovatna kultura te zemlje, zauvek će imati posebno mesto u mom srcu.
Nakon povratka u Maleziju, počela sam da radim na projektu za koji sam se prijavila a koji se bavio solarnom energijom. Kao šef operacija, imala sam priliku da oblikujem program i razvijem model u kojem je korporativni segment finansirao humanitarni deo. Komercijalno, bavili smo se dizajnom, instalacijom i prodajom solarnih sistema za privatne kuće i firme, dok smo kroz "solarnu akademiju" pružali obrazovanje mladima iz siromašnih porodica, obučavajući ih za pozicije tehničara solarnih sistema i povezivajući ih s poslodavcima. Iako je koncept bio sjajan, izazov je bio u tome što u Maleziji tada gotovo niko nije znao ništa o solarnoj energiji. Prvi korak bio je edukacija i podizanje svesti, a nakon nekoliko godina program je zaživeo i postigli smo sjajne rezultate.
Nakon četiri godine, ponovo sam osetila da mi postaje "tesno" i da je vreme za sledeći korak – nešto globalnije. Sticajem okolnosti, u Maleziji se nalazilo sedište velike globalne organizacije koja se bavila politikama finansijske inkluzije u zemljama u razvoju. Prošla sam intervju i počela da radim, prvo u strateškom timu, a zatim kao regionalni menadžer za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju.
U tom periodu počela sam da shvatam koliko je svet zaista ogroman i koliko mnogo ljudi treba pomoć. Radila sam na implementaciji politika finansijske inkluzije i paralelno učila sve o toj oblasti. Putovanja su postala deo mog života – često sam u jednom mesecu menjala tri kontinenta. Tokom pet godina u ovoj organizaciji, radila sam na pisanju preko 40 politika finansijske pismenosti i inkluzije i posetila više od 20 zemalja sveta.
U tom periodu naučila sam mnogo – o ljudima, državama, ekonomijama, liderima i načinima upravljanja novcem. Delovalo je kao da sam pronašla svoju dugoročnu strast – sve dok se svet nije preko noći promenio dolaskom pandemije KOVID-19.
Put do Afrike nije bio direktan i vodio je preko Srbije. Zbog prilično rigoroznih uslova i zatvaranja u Maleziji, moja organizacija je dozvolila da se svi koji žele vrate u zemlje porekla i nastave svoj rad od kuće. Pokupila sam svoju mačku i još par stvari koje sam imala, otkazala stan i naredne tri godine u Beogradu radila od kuće na istom poslu.
Kovid je za mnoge bio velika životna prekretnica, a meni je apsolutno promenio život jer se u meni probudila misao da možda, na kraju krajeva, ništa nema smisla. Preko noći se promenio svet – postali smo otuđeni i daleki, plašili smo se za sebe i za ljude do kojih nam je stalo, a strah je bio veći i gori od onoga što je zaista vrebalo.
U takvim trenucima, možeš jedino da se zapitaš da li to što radiš u toku svog kratkog života zaista ima poentu. Moj rad na razvoju svetskih finansijskih politika odjednom više nije delovao toliko ispunjavajuće. Počela sam da se pitam da li je moj uticaj na poboljšanje sveta zaista toliki koliki je delovao, jer kada sam uprostila stvari, shvatila sam da finansijska inkluzija kao takva ima smisla samo u svetu koji funkcioniše. Delovalo mi je da moram da se vratim teresnkom radu sa konkretnim ljudima i da je moj put stvaranja politika trenutno nešto što mi ne daje ono što mi je potrebno – osećaj da zaista stvaram pozitivne promene.
Od srpskog detinjstva do afričkih gradilišta, Anina priča je fascinantna mešavina hrabrosti i stručnosti.
U toku tih razmišljanja, udomila sam psa, koji je postao sastavni deo mog života, pa smo moja malezijska mačka, moj srpski pas i ja provodili vreme u razmišljanjima kako i šta dalje. Bilo je teško otkačiti se od dobro plaćenog, sigurnog posla koji mi dobro ide, dok nakon mnogo godina konačno živim u zemlji svog porekla i stvari naizgled deluju baš kako treba.
Onda je stigao poziv koji se ne odbija!
Nekako, opet ne znam kako, došla sam u kontakt sa organizacijom Inženjeri u Akciji (www.engineersinaction.org), koja me je regrutovala za poziciju programskog menadžera za program izgradnje mostova u Esvatiniju (nekadašnji Svazilend).
U maju 2023. sela sam na avion i otišla na razgovor za posao preko pola sveta. Prelazeći peške granicu između Mozambika i Esvatinija jer nam se pokvario auto, osetila sam da je ovo trenutak u kome će mi se, po ko zna koji put, život ponovo okrenuti naglavačke. Esvatini je zasijao svojim punim šarmom u toku dve nedelje koje sam ovde provela, i bilo je prosto nemoguće odbiti ovu poslovnu ponudu.
Moje sadašnje kolege su lukavo učinile sve što je u njihovoj moći da se apsolutno i potpuno zaljubim u ovaj program i da pristanem da se još jednom u životu upustim u novu avanturu. U septembru sam već bila spakovana, pa smo malezijska mačka, srpski pas i ja postali novi stanovnici Esvatinija.
Moj sadašnji posao je da koordiniram program izgradnje pešačkih mostova u ruralnim delovima Esvatinija i da, zajedno sa lokalnim zajednicama uz podršku Ministarstva za ekonomsko planiranje i izgradnju, gradim mostove koji za ove zajednice predstavljaju slamku spasa.
Moj prvi most izgradila sam odmah nakon dolaska, u septembru 2023. godine, zajedno sa timom inženjera iz SAD. Mboma, kako mu je ime, dug je 64 metra i nalazi se na jugozapadu Esvatinija. Danas povezuje dve obale reke i preko njega dnevno prelazi i do 700 ljudi.
U 2024. godini izgradila sam još sedam mostova (kaBodali, Lelibanti, Esibusisweni, Jolitane, Mankantimane, Elubaneni i Izola), a u 2025. imamo izazov da izgradimo još osam. Dok pričamo, prvi (Lakhaya) je već gotov i dnevno ga koristi preko 1.200 ljudi.
Stvari koje se podrazumevaju u Evropi, u Africi predstavljaju pravi izazov. Sedam mostova u 2024. godini govori o neverovatnoj posvećenosti i stručnosti.
U pitanju su pešački viseći mostovi koji se grade uz pomoć tima stručnjaka i volontera iz SAD. Model po kome Inženjeri u Akciji posluju ono je što me je najviše privuklo da ostavim dotadašnji „sređeni život“ i uputim se preko pola sveta.
Zajednice sa kojima gradimo ove mostove rade zajedno sa nama, dok lokalna vlada ulaže u kupovinu materijala za izgradnju, kao što su pesak, cement, drvo i metal. Moja organizacija pokriva onaj skuplji deo, kao što su sajle i stege. Dizajn, kao i standard pod kojim se gradi, dolazi iz Amerike od strane sertifikovanih građevinskih inženjera – volontera organizacije, koji nesebično daju svoje vreme i resurse kako bi se ovi mostovi izgradili.
Izazova je mnogo. Pričamo o različitim kulturama koje treba da sednu za jedan sto i smisle, odnosno izgrade, most koji treba da služi zajednicama narednih 50 godina. Od jezičkih barijera (jer je ceo moj tim sastavljen od lokalnog stanovništva) do kulturoloških razlika i različitih shvatanja prioriteta, na svakodnevnom nivou potrebno je imati ogromnu snagu i energiju da se sa svim izazovima izađe na kraj. Ovo možda zvuči kao da sam napravila grešku i uvalila se u ogroman izazov, ali sve to dobije smisao kada, prilikom svečanog otvaranja jednog od mojih mostova, vidite svu tu decu, žene, penzionere i ostale ljude, kako sa osmehom, a pre svega olakšanjem, prelaze preko mosta osećajući se po prvi put bezbedno. To je zaista nešto neprocenljivo i nemerljivo u odnosu na sve što sam do sada u životu radila.
Izbor lokalnog materijala je prilično ograničen, pa se dizajn prilagođava materijalu koji je dostupan. Stvari često kasne i potrebno je mnogo strpljenja i dobrog planiranja da bi se sve završilo na vreme. Vremenski uslovi mogu biti vrlo nepovoljni – nekada nas uhvate nedelje i nedelje neprekidne kiše, pa zbog bezbednosti nismo u mogućnosti da radimo. Ponekad zajednice u kojima radimo nisu u mogućnosti da ispune svoj deo dogovora, pa je potrebno pronaći rešenja i prevazići te probleme... i još sto drugih izazova.
Opet, ništa od navedenog ne može da me obeshrabri da nastavim da radim ovaj posao i da sa svakim novim projektom osetim još veću zahvalnost što sam ovde, kao i još veću ljubav i energiju od ljudi zbog kojih ovo radim.
Kako graditi a da se ne sruši?
Najvažnije je prvo temeljno ispitati teren na kojem se gradi. Zemljište u Esvatiniju, naročito predeli uz reke, bogato je muljem i peskom, pa je ključno ustanoviti gde postaviti temelje. Proces počinje testovima otpornosti zemljišta, a pozicija mosta se određuje na osnovu minimalnog broja kilopaskala potrebnog da teški kameni temelji ili metalni tornjevi stoje stabilno.
Jedan od ključnih faktora je izračunavanje izdržljivosti sajli, jer one u suštini drže most i moraju biti dovoljno otporne da podnesu težinu velikog broja ljudi i stoke (koja često kao i ljudi prelazi preko mostova). Sajle koje koristimo dolaze iz Amerike, iz brodskih luka koje ih doniraju. Koriste se za utovar i istovar teretnih kontejnera i prilično su razvučene, što je ono što je našim mostovima neohodno. Da su sajle nove, imali bismo problem u određivanju visine mosta iznad vode, jer bi se pod uticajem gravitacije istegle, a most bi se spustio u nedozvoljeni prostor. Prostor iznad vodostaja mora biti barem 3 metra u kanjonima i 2 metra u poplavnim ravnima, jer tokom kišnih sezona reke u Esvatiniju mogu narasti i do 5 puta u odnosu na svoju početnu veličinu.
Zidanje tornjeva na tačno određenu visinu, širinu i dubinu zahteva ogromnu preciznost, jer svaki santimetar greške može izazvati nagib mosta i iskriviti ga. Dosadašnji podaci pokazuju da, ukoliko se ispune svi potrebni parametri i standardi u izgradnji, mostovi mogu stajati bez prevelikog održavanja najmanje 50 godina. To znači da će barem tri generacije moći sigurno prelaziti most na svom putu do škole, posla, bolnice ili pijace.
Naravno, nakon izgradnje, zajednice moraju proći kratak kurs o tome kako da očuvaju most od propadanja, koje može nastati uklanjanjem delova ili prevelikim saobraćajem motora i stoke koji oštećuju drvene pragove ili zaštitnu ogradu. S obzirom na to da mostovi imaju garantni period od šest meseci, tokom kojih vršimo eventualne popravke, nakon tog perioda mostovi prelaze u potpuno vlasništvo zajednica u kojima se nalaze. Zajednice formiraju mali budžet za potreban za održavanje mosta.
Važno je izgraditi odvode oko temelja kako bi voda bila pravilno usmerena i ne bi se stvarala erozija koja može oštetiti most. Ti budžeti koje lokalne zajednice formiraju prikupljanjem ličnih donacija, se uglavnom koriste za čišćenje odvoda i sadnju vegetacije koja učvršćuje okolno zemljište.
Priče sa Gradilišta
Jedna od meni najdražih priča dogodila se u maju prošle godine. Tada smo radili na izgradnji mosta Lelibanti, koji je građen po novoj tehnologiji pogodnoj za ravničarske terene. To je bio prvi most koji je moj tim izgradio samostalno, bez pomoći inostranih inženjera i volontera, nakon treninga koji smo prošli u Ruandi. Izgradnja je trajala oko osam nedelja, a svi smo mnogo vremena proveli na terenu jer su oči cele organizacije bile uprte u nas.
Nova tehnologija po kojoj smo gradili bila je novina za celu organizaciju, jer u Boliviji, gde takođe imamo program, gradimo samo kamene mostove. Lelibanti je most koji nose metalni stubovi i izgleda slično kao Golden Gate u San Francisku.
Bilo je mnogo izazova—stvari koje nismo znali, koje smo morali da pitamo, tražimo savete i na kraju uspemo da razjasnimo i završimo taj veličanstveni objekat! Nakon svečanog otvaranja, iako smo bili premoreni, otišli smo na piće da proslavimo zajedno kao tim. Bilo je mnogo smeha, priče i sećanja na razne događaje sa terena.
U jednom trenutku pomislila sam da je možda vreme da se razilazimo, jer nam je zaista bio potreban odmor, ali smo nekako ušli u razgovor o problemu koji smo imali na drugom projektu, na mostu koji je tada još uvek bio u izgradnji. Nas sedmoro, koliko nas je u timu, umesto da odemo kući i malo odmorimo, počeli smo vrlo aktivnu i inspirativnu raspravu o tome kako da rešimo problem na koji smo naišli.
Tada sam shvatila koliko je tim sa kojim radim posvećen i jednako kao ja zaljubljen u svoj posao. To je zaista sjajan osećaj, toplo preporučujem svakome da pokuša da nađe ovakav tim.
Privatno, u Africi živim vrlo jednostavan život. Esvatini je malo razvijena zemlja, što znači da obiluje prostranstvima koja nude mnogo prostora za boravak u prirodi i planinarenje. Glavni grad, Mbabane, smešten je na 1300 metara nadmorske visine, okružen planinama i brdima, koja osim prelepog pogleda pružaju i sjajne mogućnosti za planinarenje.
Trenutno živim u kući iz bajke, ispod planinske stene Sibebe, koja je najveća turistička atrakcija u zemlji i jedna od najvećih u južnom delu Afrike. To je najstariji i drugi po veličini monolit na svetu. Nepotrebno je reći da svakodnevno uživam u ispijanju afričke kafe s pogledom na Sibebe.
Pas i mačka su još uvek sa mnom i uživaju u najboljem životu do sada, jer imaju dvorište pa mogu bezbrižno da se linjaju gde stignu. Okolina je izuzetno zdrava, hrana ukusna, a klima verovatno najbolja na svetu. Zime i leta su blagi, pa je život van kuće nešto što se podrazumeva.
Volim da vikendom posetim neki od lokalnih nacionalnih parkova i uživam u brzinskom safariju. Esvatini je dom velikom broju belih nosoroga, koji su izuzetno retki, a budući da su mi nosorozi omiljene životinje, nikada mi neće dosaditi da ih obilazim.
Često se družim sa ljudima iz komšiluka, koji su, kao i ja, igrom slučaja otkrili Esvatini i odlučili da tu zauvek ostanu. Svaki vikend na drugom mestu se otvara pijaca (farmers market), na kojoj se mogu pronaći najukusnije pogačice sa cimetom na svetu.
Mbabane možda nema prebogat noćni život, ali je sasvim dovoljno živahan ako želiš da izađeš. Često odlazim na koncerte, uglavnom lokalnih izvođača, a u Esvatiniju su ljudi zaljubljeni u pozorište i poeziju, pa se često organizuju predstave tog tipa.
Zaštitni znak zemalja južne Afrike su roštilji u dvorištu, jer ovaj deo sveta voli meso više nego mi u Srbiji. Često idem kod nekoga na roštilj ili večeru, jer je u Esvatiniju izuzetno lako sklopiti prijateljstva.
U danima kada mi je potrebno da se opustim i napunim baterije, tu je stari dobri Netflix, jer sada imamo Starlink, pa internet konačno funkcioniše. 😊
Često imam goste, uglavnom posete iz Srbije i Malezije, pa nemam osećaj da mi nedostaje Srbija ili prethodni život. Verujem da su sve prethodne avanture vodile ka tome da se prijateljstva koja sam stvorila održe za ceo život.
Ako je leto, što je na južnoj hemisferi od oktobra do marta, skoknem na vikend na more u Mozambik, ali su vize sada vrlo poskupele, pa možda neću ići na tu stranu u skorije vreme.
Iskreno, ponekad mi je najlepše da sedim u dvorištu, pijem kafu i gledam šarene ptice dok teram majmune koji kradu povrće iz bašte. Ponekad je samo to dovoljno da čovek bude srećan.
Iako možda nije toliko poznata, Esvatini je izuzetno zanimljiva zemlja. To je poslednja apsolutistička monarhija na svetu, a ljudi i dalje izuzetno cene i poštuju kralja (ili bar tako kažu). Ova zemlja ima svega 1,2 miliona stanovnika, i slobodno se može reći da se uglavnom svi poznaju ili su u srodstvu.
Esvatini je takođe vrlo bezbedna zemlja, iako je okružena Južnom Afrikom, koja još uvek oseća posledice aparthejda, i Mozambikom, gde često izbija građanski rat. Esvatini je mala utopija u kojoj ljudi žive jednostavnim i bezbrižnim životom.
Ostale afričke zemlje u kojima sam bila, kao što su Ruanda, Kenija, Mozambik, Južna Afrika, Zambija i Obala Slonovače, takođe su na mene ostavile prelep utisak, ali sam samo u Esvatiniju osetila neku posebnu vrstu udobnosti i dobrodošlice.
Ovde su ljudi, kao i klima, izuzetno blagi. Smisao za humor Svazi nacije je nešto neverovatno, i jedan od razloga zašto želim da naučim Sisvati (lokalni jezik) je da bih mogla da razumem njihovu vickastu komunikaciju.
U toku prve nedelje u Esvatiniju, dali su mi lokalno ime (Zinhle, što znači "lepotica" (smeh)), i od tada, kad god se predstavim kao Ana, oni me uvek pitaju koje mi je Svazi ime.
Vrlo lepo izgovaraju Jovanović, iako su mi dali i prezime (Ngozo) koje sam dobila od porodice kod koje smo odseli dok smo gradili most Mboma. Pravilo je da se nosi prezime porodice u kojoj prvi put prespavaš kao gost, pa sada, kao Zinhle Ngozo, imam sve predispozicije da za koju godinu postanem prava Svazilendjanka.
Ono što me svakodnevno impresionira i što mislim da mi nikada neće dosaditi, jesu pejzaži ove zemlje. Mnogi ljudi zamisle Afriku kao žuto-braon naseobinu iz "Lion Kinga", ali južna Afrika je jedno prelepo, zeleno mesto, gde svako drvo ima bogatu krošnju, a tokom zime, kada opadne lišće, cveta.
Ovaj deo sveta je zaista toliko sakriven i očuvan od ostatka globalnih dešavanja, da osećam da nisam mogla da budem ovde u boljem trenutku, uzimajući u obzir koliko je ostatak sveta trenutno u haosu.
Balans
Kako uspevaš da pronađeš vreme za sebe?
Nikako! To je nešto na čemu zaista moram da radim. Ponekad me posao toliko preuzme da zaboravim da stanem dok ne iscrpim sopstveni imunitet do te mere da se razbolim. Planiram da polako počnem da vodim računa o tome i da se trudim da više uživam u svemu što me okružuje, bez obzira na količinu posla koji imam.
I za Kraj...
Sa osmehom na licu, Ana nam priča o svojoj bašti i paradajzu koji je postao lokalna senzacija.
Bavim se poljoprivredom na svojoj mini njivi na kojoj sam do sada uzgojila rotkvice, boraniju, mladi luk, šargarepu, grašak, ljute papričice, bundeve i paradajz. Dok nije došlo do invazije majmuna koji su pokrali i porušili sve što sam gajila, išlo je odlično.
To su mali majmuni, zovu ih somotski majmuni, i ima ih svuda. Pošto mi je pored mini njive i rupa u koju odlažem ostatke hrane za kompost (greška, to treba premestiti), navikli su se das e tu hrane i svakodnevno prave haos.
Oko Nove godine, dok mi je porodica bila u poseti, svakodnevno smo brali paradajz za salatu, a sa bratancem, koji je na tetku veliki fan bašti, sam posadila novu turu boranije i graška, koji uskoro stižu na berbu.
Mini njiva je moj omiljeni hobi jer do sada nikada nisam imala prostor gde mogu da gajim voće i povrće, a to me je uvek zanimalo. Trenutno imam i sedam stabala banana, pa držite fige da uskoro počnu da rađaju plod!
Ana Jovanović nije samo graditelj mostova - ona je graditelj veza između kultura, tradicija i ljudi. Kroz njenu priču vidimo kako strast i posvećenost mogu prevazići sve geografske i kulturne granice.
