Povratak Krima Ukrajini kao ključ za obnovu statusa quo u međunarodnom pravnom poretku
Autor: Oleksandar Levćenko
Autor: Club 11 Tim
Mnogi poznati političari i analitičari smatraju da je urušavanje savremenih međunarodnih odnosa počelo ruskim napadom na Ukrajinu. I to ne u februaru 2022. godine, već u februaru–martu 2014. godine. Dakle, da bi se obnovio međunarodno-pravni poredak koji je postojao u svetu nakon 1945. godine, potrebno je rešiti pitanje vraćanja Krima njegovom zakonitom vlasniku – ukrajinskoj državi.
Ali da li je to ostvarivo u situaciji kada nova američka administracija zvanično izjavljuje da je došlo vreme za nove geopolitičke odnose i strateške odluke? Očigledno je da je postalo teže. Ipak, niko u Ukrajini, kao ni među istinskim međunarodnim prijateljima Kijeva, ne odustaje od pitanja deokupacije Krima.
Kada su krajem februara 2014. godine ruske trupe započele proces okupacije Krima, Kijev je smatrao da može da se pozove na odredbe Budimpeštanskog memoranduma. Reč je bila o bezbednosnim garancijama Ukrajini u zamenu za odricanje od jednog od najvećih nuklearnih arsenala na svetu. Ukrajina je predložila hitne konsultacije sa državama-garantima njenog teritorijalnog integriteta radi odgovora na rusku hibridnu agresiju na poluostrvu. Međutim, države garanti nisu odgovorile na poziv ukrajinske strane.
Ukrajina nije tražila vojnu pomoć niti hitno raspoređivanje stranih trupa. Radilo se isključivo o održavanju konsultacija. Međutim, čak ni na taj zahtev četiri najuticajnije države sveta (SAD, Velika Britanija, Francuska i Kina) nisu reagovale. Kijev je tada konačno shvatio da je ostao sam pred ruskom agresijom i da neće dobiti ozbiljnu podršku partnera. Ukrajina je, na insistiranje tih država, predala svoj moćni nuklearni potencijal zemlji koja je umesto da garantuje njen teritorijalni integritet – izvršila agresiju na nju. Velika četvorka je licemerno stvorila utisak da se ništa vanredno ne događa.
Situaciju je dodatno komplikovala činjenica da Ukrajina u trenutku ruske invazije nije imala potpuno formirane nove legalne organe vlasti. Parlament je funkcionisao, ali je bivši predsednik pobegao u Rusiju. Novi organi izvršne vlasti tek su trebalo da budu potvrđeni u Vrhovnoj radi. Upravo u tom kratkom periodu od nekoliko dana ruske trupe su krenule u akciju.
Postalo je jasno da je bivši predsednik Viktor Janukovič pobegao u Rusiju na insistiranje Moskve. Kremlju je bila potrebna politička dimna zavesa kako bi opravdao ulazak svojih snaga na ukrajinsko poluostrvo. Zapad, koji je politički u potpunosti podržavao Revoluciju dostojanstva u Kijevu u januaru-februaru 2014., delovao je zbunjeno. U Vašingtonu i evropskim prestonicama nisu bili spremni da se suprotstave otvorenoj ruskoj vojnoj intervenciji.
Iako ruske trupe na Krimu nisu otvarale vatru, ukrajinskim vojnicima su pretile uništenjem u slučaju otpora. Čak su ih pozivale da pređu u redove ruske vojske, obećavajući da neće ostati bez posla ukoliko budu sarađivali ili barem ne budu ometali rusko napredovanje na poluostrvu.
Kijev je morao da donese odgovornu odluku: da li da uđe u otvoreni sukob, što bi dovelo do širokih borbenih dejstava. Ukrajinske oružane snage, koje su do juče bile potčinjene vrhovnom komandantu koji je pobegao u Rusiju, bile su delimično dezorijentisane. Nova vlast je ubrzano pokušavala da uspostavi kontrolu nad vojskom, dok su Rusi u međuvremenu širili kontrolu nad Krimom.
U tom trenutku vršilac dužnosti predsednika Ukrajine i predsednik Vrhovne rade, Oleksandar Turčinov, pokušao je da stupi u kontakt sa američkim predsednikom kako bi ga hitno upoznao sa situacijom i zatražio pomoć. Međutim, upravo tada predsednik SAD Barak Obama napušta Vašington i odlazi na Havaje. Time je, prema mišljenju mnogih u Kijevu, poslao političku poruku i Ukrajini i Rusiji da ne namerava da se aktivno uključuje čak ni verbalno.
Da, bez toga nema trajnog mira
Da, ali samo kroz diplomatsko rešenje
Ne, važnije je zaustaviti dalju eskalaciju
Nisam siguran/na
U Kremlju su to odmah shvatili. Ruski zvaničnici su kontaktirali Turčinova i zapretili širokom vojnom invazijom, uključujući i napad na Kijev, ukoliko Ukrajina započne oružani otpor na Krimu. U takvim okolnostima novo političko rukovodstvo Ukrajine nije se odlučilo za otvoreni vojni sukob sa ruskom vojskom.
Zapadni saveznici su ćutali ili su podsticali Kijev da ne pruža otpor Moskvi, tvrdeći da se ruske ambicije neće proširiti dalje od Krima. Kremlj je to iskoristio i tokom naredne dve nedelje organizovao pseudo referendum o priključenju Krima Rusiji. Pod cevima ruskih pušaka, na brzinu formirane komisije dale su Moskvi rezultat koji je unapred bio zamišljen u Kremlju.
Dana 16. marta 2014. godine održan je pseudo referendum, a već 18. marta u Kremlju je potpisan sporazum o prijemu Krima u sastav Ruske Federacije, suprotan međunarodnom pravu. Nekoliko dana kasnije dokument je ratifikovan u oba doma ruskog parlamenta.
Usledila je oštra reakcija Zapada, ali je već bilo kasno. Prve zapadne sankcije Rusiji nisu ozbiljno zabrinule Kremlj. Moskva je postigla svoj cilj po veoma niskoj ceni.
Možda je odluka Kijeva da ne započne oružani otpor, makar ograničenih razmera, bila greška. Ipak, iz tog iskustva izvučene su važne pouke. Prvo, Rusija deluje maksimalno agresivno i spremna je na pretnje upotrebom sile sve dok ne naiđe na odlučan otpor. Upravo je to Ukrajina uzela u obzir tokom ruske invazije 24. februara 2022. godine.
Drugo, postalo je jasno da Vladimir Putin i njegovo političko okruženje sistematski obmanjuju međunarodnu zajednicu. Predsednik Rusije je sredinom februara 2014. godine tvrdio da je Krim ukrajinska teritorija, a već nekoliko dana kasnije poslao je ruske trupe na poluostrvo. Isto se dogodilo i uoči sveobuhvatne ruske agresije protiv Ukrajine 24. februara 2022. godine. Treće, potrebno je konačno razviti jasan algoritam delovanja u vezi sa stalnim pretnjama Rusije upotrebom nuklearnog oružja. To se odnosi kako na Ukrajinu, tako i na zapadne države kojima su takve pretnje često upućivane. Međutim, što češće Kremlj koristi ovu taktiku, to ona ima manji efekat na druge aktere.
Potpuno pravovremena bila je reakcija predsednika Francuske Emanuela Makrona, koji je kao odgovor na ruske nuklearne pretnje podsetio da i Francuska poseduje nuklearno oružje. Ništa manje primerena nije bila ni reakcija brojnih evropskih lidera i visokih zvaničnika, koji su isticali da bi NATO, kao odgovor na eventualni ruski nuklearni napad, bio sposoban da uništi čitavu Rusiju. Takve poruke su, makar privremeno, činile Moskvu racionalnijom u svojim javnim nastupima.
Radi rešavanja pitanja deokupacije Krima, 2021. godine uspostavljen je međunarodni mehanizam – Krimska platforma. U njenom radu održan je veliki broj sastanaka uz učešće brojnih država, pre svega zapadnih, kao i više međunarodnih organizacija. Krimska platforma funkcioniše kroz međuvladin nivo, međuparlamentarnu dimenziju i sastanke ekspertskih krugova.
Do dolaska nove predsedničke administracije Donalda Trampa, u njenom radu aktivno su učestvovale i Sjedinjene Američke Države. Međutim, Vašington sada izbegava učešće, obrazlažući to svojom navodnom ulogom posrednika u ukrajinsko-ruskim pregovorima. Naravno, bez SAD efikasnost Krimske platforme je značajno manja, ali ovaj međunarodni mehanizam nastavlja da deluje u potrazi za putevima mirnog povratka Krima Ukrajini.
Pored diplomatskih napora, na mogućnosti deokupacije Krima rade i Oružane snage Ukrajine. One kontinuirano gađaju vojnu i logističku infrastrukturu na Krimu sa ciljem smanjenja potencijala ruskih vojnih snaga koje deluju na teritorijama privremeno okupiranih Hersonske i Zaporoške oblasti. Ruska Crnomorska flota, usled značajnih gubitaka koje joj je nanela ukrajinska strana, bila je primorana da se prebaci iz Sevastopolja u Novorosijsk.
Osim toga, Rusija na Krimu trpi ozbiljne gubitke u sistemima protivvazdušne odbrane. Ukoliko se nastavi sadašnji tempo njihovog uništavanja, poluostrvo bi vremenom moglo ostati gotovo bez protivraketne zaštite. To znači da vojna deokupacija Krima nije samo teorijska mogućnost.
Krim je važan jer je vojna baza, izlaz na Crno more, simbol ruske moći, deo ukrajinske teritorije i test za ceo međunarodni poredak. Zato se oko njega toliko lomi politika.
Vojno zauzimanje Krima od strane Rusije predstavljalo je prvi korak u rušenju savremenog međunarodnog pravnog poretka. Bez povratka Krima Ukrajini teško je govoriti o uspostavljanju trajnog mira na evropskom kontinentu. To se dobro razume u većini demokratskih prestonica Evrope. Međutim, ukoliko takvo razumevanje ne postoji u Beloj kući, teško je očekivati stabilnu i mirnu situaciju u Evropi.
Moskva je već započela pripreme za moguće akcije protiv drugih susednih država, uključujući članice Evropske unije i NATO-a. Potencijalna meta mogli bi pre svega biti baltički region i njegove države. Neposredno nakon početka izraelsko-američkih udara na Iran, Rusija je pojačala provokativne aktivnosti prema Estoniji. U ruskim medijima intenzivno su promovisane teme o stvaranju takozvane „Narvske Narodne Republike“ u estonskom pograničnom gradu Narvi.
Takav scenario već je primenjivan na ukrajinskom Donbasu 2014. godine. Kremlj je takođe 2022. godine stvorio takozvane Zaporošku i Hersonsku „Narodnu Republiku“. Formiranje ovakvih pseudo republika predstavlja put ka novim ruskim aneksijama. Baltičke države već sada podižu nivo pripravnosti i pripremaju se za moguće agresivne korake Moskve. Njima je danas više nego ikada potrebna evropska i američka podrška.
Međutim, ukoliko se do kraja 2026. godine najveći deo američkih snaga povuče iz Evrope, Rusija bi mogla dobiti znatno veći prostor za delovanje. Zato su pozivi Beloj kući da se maksimalno distancira od evropskih pitanja ozbiljna greška. Bilo kakvi prethodni, neobjavljeni dogovori sa Rusijom predstavljali bi sklapanje sporazuma sa đavolom. Evropa pod ruskom dominacijom značila bi ugrožavanje američke bezbednosti u najširem smislu, kao i urušavanje celokupnog demokratskog i slobodnog sveta.
Na ozbiljne izazove koje stvara politika Kremlja moraće da odgovori čitava evropska i zapadna zajednica. Potencijalni oružani sukob u baltičkim državama mogao bi prerasti iz regionalnog konflikta u ozbiljan evropski rat sa mogućnošću brze eskalacije u širi sukob. Za takav scenario potrebno je pripremati se ukoliko ga nije moguće sprečiti.
Predsednik SAD Donald Tramp više puta je izjavio da, da je bio predsednik 2014. godine, ne bi dozvolio rusko zauzimanje Krima. Za to je, prema njegovim rečima, odgovorna administracija predsednika Baraka Obame. Ukoliko je to zaista tako, onda danas postoji prilika da se spreči veliki evropski rat. Potrebno je samo primorati Rusiju da vrati Krim Ukrajini.
Takav korak vratio bi Moskvu u granice sopstvene države i učinio veoma upitnim bilo kakve nove teritorijalne pretenzije. To bi bio jedan od najvažnijih koraka ka uspostavljanju mira ne samo u Ukrajini, već i ka postizanju stabilnosti na evropskom kontinentu i u svetu u celini. Za takav potez predsednik Sjedinjenih Američkih Država svakako bi bio ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za mir.
