Lice kluba 11
Dr. Maria Kuoni
Autor: Club 11 Tim
Talentovani ljudi su naše najveće bogatstvo: Dr Marija Kuoni o Srbiji kakva bi mogla da bude
"Mladi Srbije imaju sve sastojke da naprave jednu Švajcarsku" Za nju je Švajcarska zemlja u kojoj je odrasla kao ličnost, stekla obrazovanje, izgradila karijeru i porodicu. Ali Srbija je prostor kojem se uvek iznova vraća, kroz uspomene, osećaj pripadnosti i želju da nešto promeni. Iz susreta sa sopstvenom prošlošću, ali i sa slikom Srbije kakvu nije želela da prihvati, nastala je ideja o organizaciji „Click for Serbia", posvećenoj talentovanoj deci, kulturi i očuvanju nacionalnog identiteta.
Dr Maria Kuoni odrasla je u nekadašnjoj Jugoslaviji, porodično poreklo koje spaja različite kulture i život u Švajcarskoj oblikovali su njen pogled na svet, rad, uspeh i društvenu odgovornost. Iz švajcarskog iskustva ponela je disciplinu, samostalnost i uverenje da je pomaganje drugima prirodan deo uspeha. Iz Srbije je sačuvala uspomene na mladost, školu, ljude i osećaj da potencijal ove zemlje daleko nadilazi mogućnosti koje joj se danas pružaju.
Danas, njena vizija počiva na jednostavnom, ali važnom uverenju: talentovanoj deci treba pružiti priliku, jer njihov uspeh nije samo njihova lična pobeda već i potencijalna budućnost čitavog društva.
U razgovoru za Club 11 dr Maria Kuoni, osnivač organizacije "Click for Serbia" govori o dva doma između kojih je oblikovala svoj identitet, o Jugoslaviji koja je ostala deo nje, o Švajcarskoj kao školi života, o filantropiji kao odgovornosti uspešnih i o Srbiji koja, uprkos svim preprekama, još ima čime da iznenadi svet.
"Švajcarska je moj dom, ali me Srbija uvek iznova doziva"
Jedna stara misao kaže da dom nije nužno mesto na kojem smo rođeni, već mesto na kojem smo postali ono što jesmo. Ako je tako, gde je vaš dom?
Baš tako. Moj dom je Švajcarska. Tu sam stekla visoko obrazovanje i, što je možda još važnije, radne navike. Na poslu sam, kako to obično biva, upoznala svog sadašnjeg supruga. U Švajcarskoj sam se ostvarila i u porodičnom smislu.
Onaj svež, čist vazduh koji osetim svaki put kada sletim na ciriški aerodrom kao da mi kaže: „Kod kuće si."
Ali moram da priznam da se, naročito posle četrdesete, nešto u meni promeni kada sletim na aerodrom „Nikola Tesla". Kada ugledam prostrane njive, a u pozadini obrise velegrada, vraćaju mi se slike zemlje u kojoj sam rođena i odrasla. Tada me nekako povuče ta rodna gruda.
Možda čovek zaista može imati dva doma: jedan u kojem je postao ono što jeste i drugi koji ga podseća na ono od čega je potekao.
"Jugoslavija je ostavila trag u ljudima"
Možda se pripadnost ne nasleđuje, već pamti. Kažete da se osećate kao Jugoslovenka, iako vaše porodično poreklo povezuje različite narode. Šta je u vama ostalo od jedne zemlje koje više nema?
Pripadnost Srbiji nisam nasledila. U mom slučaju, mama mi je Grkinja, a tata Slovak. Ipak, osećam se kao Jugoslovenka, jer sam u toj zemlji odrasla.
Mnogo je toga ostalo od zemlje koje više nema, a što nas je tada oblikovalo kao ličnosti. U školi smo imali stalna takmičenja iz različitih predmeta, matematike, biologije, hemije, fizike. Podsticali su se znanje, radoznalost i želja za uspehom. Postojala je i društvena odgovornost, čak i kod dece. Sećam se akcija sakupljanja starog papira i pionirskog angažovanja. Negovala se ljubav prema sportu i muzici, koji su se tada mnogo više vrednovali u Jugoslaviji nego što se, po mom utisku, vrednuju u Švajcarskoj, nekada i danas.
To su vrednosti koje čovek ponese sa sobom. Države se menjaju, granice nestaju ili nastaju, ali ono što je jednom utkano u čoveka ostaje deo njegovog identiteta. Možda se upravo u tome krije snaga jednog odrastanja u vrednostima koje nastavljaju da žive i onda kada zemlja u kojoj su nastale više ne postoji.
"Tek kada odete, shvatite koliko je važno razumeti druge"
Da li se odnos prema domovini menja kada deo života provodite van nje?
Naravno. Sve posmatramo relativno, upoređujemo i preispitujemo. Mogućnost da vidite nešto drugo, da živite i radite izvan svoje zemlje, od izuzetnog je značaja za razvoj ličnosti. To iskustvo veoma cenim. Po načinu ophođenja i životnim vrednostima često mogu da osetim da li je, na primer, neki Švajcarac živeo van svoje zemlje. Ko god je živeo u inostranstvu, razume koliko je važno da se čovek brzo prilagodi novoj sredini kako bi bio prihvaćen. Kada odete u drugu zemlju, naučite da ne možete očekivati da se svet prilagodi vama. Vi morate da razumete ljude, njihove navike i način razmišljanja. Takvo iskustvo čoveka čini otvorenijim. Naučite da posmatrate iz različitih uglova, a onda i svoju zemlju počnete da vidite drugačije.
"Talentovani ljudi su naše najveće bogatstvo"
Šta vas u Srbiji istovremeno najviše raduje, a šta najviše frustrira?
Najviše me raduju uspešni Srbi u svetu. Njihovi rezultati pokazuju koliko potencijala postoji u našem narodu. S druge strane, frustrira me društveno tlo u Srbiji, koje u određenom trenutku ne dozvoljava da izraste biljka talenta i uspeha. Nije dovoljno da neko bude talentovan, vredan i ambiciozan. Potrebno je da ima priliku, podršku i okruženje u kojem može da se razvija. Ako toga nema, mnogo toga ostaje neostvareno.
Šta je danas najveći neiskorišćeni potencijal Srbije kada govorimo o mladima?
Mladi Srbije, upravo su oni najveći neiskorišćeni potencijal naše zemlje. Imaju sve sastojke da od Srbije naprave jednu Švajcarsku. Verujem u njih. Ali da bi se njihov potencijal ostvario, potrebno je stvoriti uslove u kojima će znanje, rad i talenat biti prepoznati i podržani. Ne smemo dozvoliti da mladi ljudi poveruju da moraju da odu iz svoje zemlje kako bi njihove sposobnosti dobile pravu vrednost. Važno je da imaju mogućnost da uspeju gde god požele, ali i da znaju da njihovo poreklo nije prepreka, već deo onoga što jesu.
"Filantropija je prirodan deo uspeha"
Šta vas je u životu najviše oblikovalo i dovelo do toga da se bavite filantropijom?
U najvećoj meri oblikovala me je Švajcarska, način života, način poslovanja i vrednosti koje sam tamo usvojila. Od svoje osamnaeste godine upravo sam se u toj sredini izgrađivala kao ličnost. Filantropija je u Švajcarskoj nešto sasvim normalno. Grubo rečeno, gotovo svi na neki način učestvuju u pomaganju drugima, a za uspešne ljude društvena odgovornost predstavlja važan deo onoga što jesu i što rade.
Smatram da uspeh ne treba posmatrati samo kroz ono što je neko postigao za sebe. Važno je i šta je spreman da učini za druge. Kada imate znanje, iskustvo i mogućnosti, prirodno je da se zapitate kako to možete da podelite. Pomoć ne mora uvek biti velika niti se mora ogledati isključivo u novcu. Nekada su to prilika, podrška, ohrabrenje ili vrata koja otvorite nekome ko ih sam još ne može otvoriti. Filantropija, dakle, nije samo davanje. Ona je i odluka da ne ostanete ravnodušni prema potencijalu koji postoji oko vas.
Šta vas danas najviše pokreće, želja da nešto promenite, potreba da vratite zajednici ili nešto treće? Kako je nastala ideja da osnujete „Click for Serbia"?
Ideja o „Click for Serbia" nastala je spontano, jednog hladnog i zavejanog januarskog vikenda 2019. godine. Izašla sam iz hotela „Moskva" i krenula ka podzemnom prolazu na Terazijama, da bih prešla na drugu stranu. Prizor koji me je tamo dočekao bio je potresan: polumračno, prljavo, išvrljano, polomljene stepenice, hladnoća, a uz sve to i ljudi koji su prosili, smešteni na kartonima. Srce mi je stalo. Pomislila sam: „Zar je moguće da smo se toliko srozali?" Bilo mi je veoma neprijatno. Takav prizor nisam pamtila iz stare Jugoslavije. A onda sam stigla do svoje Zemunske gimnazije. Bila sam sa gostom iz inostranstva i želela sam da mu pokažem svoju školu. Domar nas je pustio unutra kada sam mu objasnila da sam nekada bila učenica te gimnazije.
Kabineti su bili zaključani, ali smo mogli da prođemo hodnicima. Tamo su bile umetničke slike dece, nastale za neko takmičenje. Odjednom sam osetila toplinu oko srca. Pogledala sam unutrašnje dvorište u kojem smo nekada imali časove sporta. Vratile su mi se uspomene, boje mladosti, sve ono što sam ponela iz tog vremena.
I tada sam pomislila: „Ima vajde. Nije sve propalo."
Ta dva prizora, jedan za drugim, ostala su u meni. S jedne strane videla sam zapuštenost i nemoć, a s druge kreativnost, mladost i nešto što i dalje ima budućnost. Shvatila sam da ne želim samo da budem neko ko primećuje probleme i zbog njih se razočarava. Želela sam da pokušam nešto da promenim.Tako je nastala ideja o organizaciji „Click for Serbia".
U Srbiji se često, sasvim opravdano, organizuje pomoć bolesnima i ljudima koji su se našli u teškim životnim okolnostima. To je važno i neophodno. Ali smatrala sam da je potrebno više pažnje posvetiti i talentima, deci koja imaju izuzetne sposobnosti, a kojima je potrebna podrška da bi ih razvila.
Talentovana deca su budućnost jedne države. Među njima su budući naučnici, istraživači, umetnici i stručnjaci. Možda će neko od njih jednog dana pronaći lek za bolest za koju ga danas nemamo ili razviti rešenje koje će promeniti živote mnogih ljudi. Ne možemo unapred znati dokle će neko stići. Ali možemo da mu pomognemo da napravi sledeći korak. Zato želim da „Click for Serbia" bude deo tog puta. Da podrži dete koje ima talenat, volju i potencijal, ali mu nedostaje prilika. Ponekad je upravo ta prilika ono što pravi razliku između talenta koji ostane neprimećen i sposobnosti koja jednog dana postane nečiji životni poziv.
Da li uspešni ljudi češće pomažu drugima zato što se sećaju kako je bilo kada su počinjali ili zato što prepoznaju nečiji talenat pre drugih?
Mislim da su oba odgovora tačna. Neki ljudi se dobro sećaju koliko im je bilo teško na početku i žele da drugima olakšaju put. Drugi imaju sposobnost da prepoznaju potencijal i pre nego što ga okolina primeti. A često se ta dva razloga prepliću.
Kažu da je dobrota jedina stvar koja se množi kada se deli. Šta biste voleli da ostane iza Vašeg rada?
Volela bih da iza našeg rada ostanu ljudi koji su dobili priliku da ostvare ono za šta su talentovani, ali i da se znanje, kultura i svest o sopstvenom nasleđu prenose dalje.
Za mene je uspeh svako dete koje je, zahvaljujući našoj donaciji, dobilo priliku da napreduje i jednog dana se profesionalno ostvari. To je konkretan rezultat koji ima vrednost sam po sebi.
Kada biste mogli da ostavite jednu rečenicu talentovanom mladom čoveku iz Srbije koji još ne veruje da njegovo mesto može da bude i u svetu, šta biste mu rekli?
Veruj u sebe i veruj da ćeš uspeti. Sve je moguće.
Budućnost ne pripada samo onima koji su već uspeli. Ona pripada i onima koji tek treba da dobiju svoju šansu. A možda je upravo to najvažnija poruka koju nam šalje priča o „Click for Serbia". Ne možemo promeniti sve odjednom, ali možemo prepoznati jedan talenat, podržati jednu dobru ideju, sačuvati jednu priču i pomoći jednom detetu da poveruje u sebe. Ponekad je upravo to početak mnogo veće promene.
Bolje mogućnosti za obrazovanje
Više prilika za zaposlenje
Podrška talentima i inovacijama
Bolji uslovi za život
