Vrtimo globus
Veliko plavetnilo
Autor: Ana Ćosović
Volim da produžim leto. Posebno nakon naporne radne sezone. Kao da samoj sebi kažem: „Vi ste ga imali, sad je moj red.“
Nigde se duša i telo ne odmore kao na obali Crvenog mora. Od trenutka kad stanem na tlo Egipta, lakše dišem. Oči se širom otvore, pluća se napune mirisom jasmina, telo dobija drugi oblik.
A onda počinje moj mali ritual povratka sebi. Bez alarma, bez žurbe, bez onog večitog „moram“. Samo more, sunce i ja. To moram.
Ležaljka je opcija, radoznalost obavezna.
Sharm el Sheikh je mesto na kojem i vreme promeni ponašanje. Kao da mu neko objasni da sam na odmoru, pa prestane da trči. Jutra pripadaju moru, dani suncu, a večeri slatkom umoru i napunjenoj duši. Ovde čak i planovi imaju pravo na odmor.
A Crveno more? To je već sasvim druga priča. Ribe svih mogućih boja, korali i tirkizna prostranstva u kojima se priroda poigrava oblicima. Dubine koje te grle i pune oči i dušu nijansama koje bajkovito opijaju. Poželiš da nisi gost. Zaboraviš da dišeš. Želiš dalje i dublje, radoznalo, za još samo malo opijenosti.
Ribe ti ljubopitljivo prilaze i posmatraju te, kao da se pitaju: „Ko nam je to danas došao?“
Plutaš, gledaš i pitaš se ko je ovde kome došao u goste. Ja njima ili one meni?
Obala Ras Mohammeda, pitoma, nepregledno plavetnilo svih nijansi, koralni grebeni do kojih se može stići i hodajući, a sve zagrljeno pustinjom.
Na ulazu u Nacionalni park Ras Mohammed prolazim kroz Gate of Allah, odnosno Alahovu kapiju, modernu konstrukciju egipatskih inženjera. Kao da se čovek zahvaljuje prirodi ostavljajući za sobom stamenu konstrukciju koja simbolizuje vrata raja. Kao da nas podseća da iza ove kapije ništa više nije isto. I nije. Posle tih dubina vraćaš se drugačiji.
Kao da nije dovoljno što je duša već okupana lepotom, stižemo i do Magic Lakea, odnosno Čarobnog jezera. Okruženo pustinjskim pejzažom, deluje kao da ga je neko greškom ostavio usred ničega. Boje vode menjaju se u zavisnosti od svetlosti i minerala koji se u njoj nalaze, od tirkizne i zelene do crvenkaste, a tišina okoline daje čitavom prizoru neku posebnu dimenziju. Tu se priroda ne razmeće, već te polako osvaja. Kažu da ispunjava i želje. Zamislila sam jednu. :)
Plavetnilu nikad kraja. Ali ima i onog drugog, divljeg, surovog, opasnog. Kažu da je Dahab, sa svojom čuvenom Blue Hole, jedno od najopasnijih mesta za ronjenje na svetu. Morski ponor dubok više od 100 metara, u kojem su mnogi ronioci izgubili život.
Iako nisam vešta pod vodom, nisam mogla da odolim. Maska i disalica bile su sasvim dovoljne da pomislim da sam spremna da zavirim u duboko plavetnilo i da se, bar s površine, poklonim zastrašujućoj lepoti dubine. Sad, dok pišem, stomak mi se skuplja kad se setim da je ispod mene bio ponor sa nestvarnim stvorenjima. I da sam bar na trenutak bila deo njihovog sveta.
Da dišem punim plućima, uspela sam u Red Canyonu, odnosno Crvenom ili Obojenom kanjonu, kako ga još zovu. Staneš na zemlju, na pesak, na kamen i na prirodnoj pozornici, stvorenoj od lavirinta stena i erozijom oblikovanog krečnjaka i peščara, zastaneš i pomisliš: koliko je život lep!
Stene, obojene prugama metalnih soli, prelivaju se u nijansama skerletne, crvene, zlatne i purpurne boje.
I kao da bojama nije dosta! Farsha Caffe.
Ako postoji mesto na kojem zalazak sunca zaslužuje sopstvenu ulaznicu, onda je to ova neobična oaza iznad mora. Šareni ćilimi, jastuci, lampe, drvene stepenice i detalji koji izgledaju kao da ih je neko sakupio sa svih strana sveta, pa smestio na liticu iznad Crvenog mora. Farsha nije samo kafić. To je pozornica na kojoj sunce svake večeri odigra svoju poslednju predstavu.
I dok nebo menja boje, od zlatne do purpurne, shvatiš da ti baš ništa drugo ne treba. Kao iz jedne od 1001 noći.
Volim ovaj neobičan osećaj da sam stigla negde gde mogu da odložim sve svoje uloge, obaveze i očekivanja. Da budem samo ja, bez titula i zadataka, bez potrebe da bilo kome išta dokazujem.
Zato se ovde vraćam. Da produžim leto i podsetim sebe da život nije samo ono što moramo, već i ono čemu se radujemo.
A kad se vratim kući, neka počne odbrojavanje do sledećeg puta.
Jer, realno, neko mora da vodi računa o mom letnjem odmoru. A ako to neću ja, ko će?
