Duša aerodroma
Autor: Ana Ćosović
Obožavam da letim. I obožavam aerodrome. Kad putujem iz razno raznih razloga biram kompanije sa stop overima na omiljenim aerodromima i ne pitam za cenu. I ako je 8h stop over uživam! Neki aerodromi imaju dušu do meseca! Pored spoznaje kakvi su domaćini, nagledam se raznoraznih naroda sa različitim kulturama. Volim da sednem na te aerodrome. Da posmatram ljude. Da zamišljam njihove živote.
Tako sam nekada uživala na raznoraznim železničkim stanicama. Retko se sada putuje vozom nažalost.
Obožavala sam stari Ataturk aerodrom u Istanbulu! Bio je blizu centra, fenomenalno organizovan i ako ogroman. Izaći iz aviona je ozbiljno pešačko putešestvije, ali nije strašno ako se ostaje u Istanbulu. Sve je bilo tu. I metro i povoljan taxi. Veći je izazov bio vezanih letova sa dugim stop overima gde sam u 8h sati bar, toliko volela da šetam po aerodromu. Tu mi je vreme prolazilo kao ludo! Imala sam omiljene kutke bez da lutam. Svoj restoran, omiljeni pušački kafe, transfer zonu gde mogu posmatrati ljude koji prolaze. Na čvorištu civilizacija gde se ukršta Istok i Zapad , Sever i Jug, shvatiš koliko je svet zapravo mali. U nekoliko minuta prođu pored tebe žene u abajama, monasi, poslovni ljudi, porodice, avanturisti s jednim rancem i deca koja pričaju jezike koje nikada nisi čuo. Sediš na jednom mestu, a kao da putuješ kroz pola planete. U tom posmatranju malo i ogladnim. Ručam gde su se ukusi nekada poklopili i uvek bude isto . Postaje simptomatično da me konobari prepoznaju 😊 Istina često letim.
Novi Istanbulski aerodrom dostojan naslednik starog Ataturka, čist, šarenolik, sadržajan, blještav i mirišljav – ima jednu manu. Dalje je od Istanbulskog jezgra. Pa je moj favorit Ataturk. Ali ako biram Istanbul je uvek moj omiljeni stop – za prelazak na drugi kontinent, za “ naposmatrati “ se divnih kultura, lepih ljudi, brzine u njihovim koracima koja ne žulja. Zanimljivo, nikad se sa njima ne umorim.
Guangzhou aerodrom – Kina. Bože kakva dimenzija! Davnih godina krenuh na tu stranu. Poimanje Kineskog mentaliteta je kod nas tada bila vrlo diskutabilna. Taj put sam krenula skroz nepripremljena na ono što me očekuje. Aerodrom ogroman. Kao i Kina. Pomalo siv u dolasku. Kineska disciplina koja se od prvog koraka oseća. Ona prava, vojnička. Nema osmeha, nema tople dobrodošlice. Krenuh tada iz Crne Gore sa vizom za više ulazaka, koja je važila na godinu dana. Samo što me ne uhapsiše! Niti znaju gde je Crna Gora, niti da takva viza postoji, potrajalo je. Strpljivo sam čekala, kao da me je Kinez odgajao! Jer sam videla da s njima nema objašnjavanja.
Odlazak je bio upečatljiv. Čekajući na pasošku kontrolu uredno čekajući u redu satima disciplinovano uz barijere i tamaaan da dodjem na red, one se zatvaraju. Otvara se novi prolazni koridor i njim hodaju mladi bračni parovi Evropljani i svaki od njih za ruku vodi Kinesko dete! Po nekoj proceni mala deca. Od 2 do 4 godine, a svakom od njih na majici piše Mama, Tata, Sin ili Ćerka. Na početku kolone oficijelna lica koja ih sprovode. Bila sam šokirana prizorom. Evropljani, Kineska deca, kolona dugačka. Dok nisam kasnije saznala tadašnji Kineski zakon o rodjanju. Svaka porodica koja bi imala više od jednog deteta je morala plaćati globu državi, koje mnoge nisu mogle priuštiti. I u neznanju mi je prizor bio tužan.
Doha aerodrom – Bože ostavi me na njemu i zaboravi me! Snimi film Terminal II. Obično su čekanja od 4h pa na dalje. Na tom aerodromu bih mogla da provedem 3 dana! Od botaničke bašte sa egzotičnim biljkama, fontane i šum vode, cvrkut ptica, improvizovanim šatorima za dremku, panoramskim mostovima. Tihim zonama za spavanje, za molitvu, za sve kafe ovog sveta i punjače telefona 😊 Za biznis kutke, za dečije igraonice, biblioteke, butike i restorane za sve ukuse. A oni ljubazni, nasmejani, uslužni. Doho, jedva te čekam opet!
Mislila sam da posle Tivatskog aerodroma s kojeg letim bar 30 god ne mogu naići na manji aerodrom. Zanzibar. Sletiš. Par koraka zakoračiš. Udješ u prostor ne veći od prosečne spavaće sobe. Sačekate kurpulentna Zanzibarka koja avion od 100+ ljudi sama dočekuje, naplaćuje vize i mrkim pogledom ispraća do izlaza. To sve traje satima. U zgradici pokrivenoj slamom. E taj aerodrom treba poželeti, jer je iza tih vrata skriveni dragulj Tanzanije.
Postoje ljudi koji se boje letenja. I sletanja. Verovali ili ne, postoje piloti koji u svoje ugovore stavljaju da ne žele sletati na Madeiru. Zovu ga aerodromom gde sletanje nije samo sletanje. Pista je izgradjena na 180 stubova iznad mora i duga je nešto manje od 2 km. Kako volim letenje, nemam strah. Ali mi je taj aerodrom zaista bio fascinantan gledajući ga sa mora i kopna.
Kratko pogledate kroz prozor, vidite planine, okean, pistu… i u sebi kažete: „Dobro. Ovo će biti zanimljivo.“ Letela sa njega i mogu da potvrdim – nije baš aerodrom na kojem samo sedite, gledate telefon i čekate ukrcavanje. Ovde je i samo sletanje deo turističke atrakcije. Takodje predivna zelena terasa u čekanju da poletite, gde sve ono što ste čuli, videli na Madeiri na tom mestu apsolvirate. Divna je.
Zamišljajući ovaj tekst sam zapravo htela preneti zanimljive dogadjaje sa divnih aerodroma, a i ovaj tekst je skraćen da Vam ne dosadim 😊
Istanbul
Doha
Madeira
Zanzibar
Moram pomenuti još jedan aerodrom. Ne zbog samog aerodroma. Zbog čoveka koga sam srela. Muscat aerodrom Oman. Povratak. Leteći sa juga, već drugi aerodrom. Dugo čekanje. Umorna sam. Miriše Oman i na odlasku. Tražim miran kutak da pogledam email-ove i odćutim. U prolazu stari Omanac po nekoj proceni 70+ tradicionalno obučen u dishdashu, skoro bez zuba, deluje bespomoćno mi se obraća prvo na Arapskom, pa na Engleskom, jer mu treba pomoć. Priča Engleski vrlo fin. Zatražio je pomoć oko mobilnog telefona ( stara Nokia ). Uzimam je u ruke da mu pomognem ali je podešavanje na Arapskom. Objašnjavam mu da mu mogu pomoći, ako jezik prebaci na Engleski. Pita me tada : “ Odakle si ? “ Govorim mu da sam iz Srbije. Ustaje grli me i na tečnom Srpskom jeziku priča kako je studirao u Beogradu. I kako mu je snaja iz Bosne. I kako je beskrajno srećan da je baš mene tog dana sreo.
Eto. Zato volim aerodrome.
